Poezija, Marija Ruvidić

Poezija, Marija Ruvidić





BUDAN SAN


Noću,
Dok brojim košmare i noćne more,
Ti ideš za mnom
I skupljaš zlatastu prašinu sa zvezda,
Koje su, neopaženo,
Spale sa mog neba...
Strpljivo i tiho,
Ideš za mnom,
Stazom mojih neodsanjanih snova,
Trpajući, usput, u džepove želje
Koje su, napušteno,
Ležale na tom putu...
Dok ja lutam ulicama pustim,
Ti se vraćaš do mog jastuka
I postavljaš zamke za nemire
Koji ovladaju njime
Onda kada glava utone u mekoću
Tog paperjastog oblaka...
I tako svake noći...
Ideš za mnom, ćutke
 i skupljaš stakliće
mojih razbijenih iluzija...
A onda, kad svane,
Sklapaš ih, kao slagalicu,
Praveći od njih ono što su bile:
Ljubav...
Dodirom uništiš sva zla
Koja su se nakupila u toku noći...
Nakupljene želje kalemiš
Po granama svojih dana,
Pa, ih procvetaš svaki put
Kad ti srce otkuca...
Prah sa zvezda udahneš,
Pa sijaš kao najsjajnija zvezda na nebu,
Mom nebu,
Samo da bih mogla budna da sanjam...
Jer, shvatio si...
Snovi samo danju
Imaju smisla...


KOFER LJUBAVI


Pomoći ću ti oko tog teškog kofera večnosti,
Koji, već sa mukom, godinama vučeš...
Kao zrno peska malen,
Čitav tvoj svet u njemu leži...
Kofer koji je već pretesan
Za nove odgovore na stara pitanja...
Zato ćemo, ćutke,
Razmeniti sve reči,
Zamotane u svilenu vrećicu duše...
U džepu, sa leve strane grudi,
Nosićemo smotuljak tajni,
Ti moj, ja tvoj,
U kojem se kriju svi odgovori naših Svemira..
Tako sam ponosna na tebe!
Vekovima lutaš sam sa tolikim teretom,
A uspeo si da savladaš veštinu opstanka i
 Otkriješ umetnost letenja...
Sad imaš mene...
Skupiću sve tvoje prosute, bezbrižne dane,
U flašu Spokoja,
Da iz nje piješ kad ti duša bude žedna...
Sve oblake,
 koje si godinama ređao da sakriješ svoje nebo,
ću da oteram,
da dodjem do zvezda i probudim želje,
 koje ušuškano spavaju na njima...
Smeštena u tvojim mislima,
Stvaraću trenutak u kom
Zajedno spoznajemo suštinu pripadanja...
Sad ni kofer više nije težak,
Kad su moje i tvoje Juče
Zajedno spakovani na putu za Sutra...


KRUŽNI TOK


Misliš da je problem u snovima...
Što ih više imaš,
Više ih ostane neostvarenih...
Uzmi me za ruku,
Pa ću ti povesti na put do njih...
Znam prečicu, zato mi veruj,
Nema potrebe da lutaš po beskraju...
Dok idemo tako, na putu do cilja,
Toplim dahom,
Pažljivo ću oduvati prašinu sa ograde od straha
Iza koje se krije vrt
U kom cvetaju tvoje želje...
Pokazaću ti kutak za koji nisi ni znao da postoji...
Veličanstveno, čarobno mesto
Obraslo cvetovima Čežnje
I stogodišnjim stablima Vernosti..
To je moj dom...
Otkriću ti nebo, na kom,
Zvezde Nada, Snaga, Vera i Hrabrost
Grade samo tvoja sazvežđa...
Dok idemo tako, primetićeš,
Slike se ponavljaju...
Onda ćeš shvatiti...
Stigli smo čim smo krenuli...
Put vodi do tebe samog,
A cilj nosiš u grudima...





Marija Ruvidić

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".